Mikročip: blagosloveni u neznanju

Gubitak kućnog ljubimca može biti traumatičan, pa čak i tragičan događaj. Odgovorni vlasnici čuvaju svoje kućne ljubimce ogrlicama i identifikacionim pločicama. Nažalost, mačke i psi se uvek mogu izgubiti. S obzirom na to kako je lako psu ili mačku mikročipovati, nema izgovora da to i ne učinite. A, tako i zakon nalaže!

Čekajući ukrcavanje na avion u Moskvi, proveravala sam svoj Facebook. Naišla sam na post gde mlada vlasnica traži svog izgubljenog psa, jednogodišnjeg nemačkog poentera. Očigledno nije imala novije fotografije, već je na svoju objavu postavila samo one kad je bio štene. Da stvari budu gore, njen pas nije imao ogrlicu s identifikacionom pločicom, a ni mikročip. Šta više, nije bio ni naviknut na komšiluk , jer je celi život proveo u dvorištu, te nije izlazio u šetnje sa svojim vlasnicima. Povremeno bi ga vodili u lov i u desetine kilometara udaljena mesta. Nije ni čudo da je poželio videti šta sve ima u svetu izvan njegovog dvorišta i mikrosveta.

Devojka je bila očigledno rastrojena i videlo se da zaista voli svog psa, ali teško je ne zapitati se kakav bi to vlasnik držao psa bez ogrlice i mikročipa?! Da li neko na ulici može pronaći psa, odvesti ga veterinaru, i čipovati ga na svoje ime? Tehnički, da, jer se svaki pas bez ID-a mikročipa tretira kao napušteni ljubimac. Stoga, svako bi mogao usvojiti kućnog ljubimca koji nema identifikacioni mikročip. Da li je to pošteno? To je teško proceniti, i nažalost, sve zavisi od savesti osobe koja psa pronađe. Ali, to ne bi trebalo biti tako. Kada bi se svi vlasnici kućnih ljubimaca ponašali u skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja i kada bi svi veterinari primenjivali isti zakon i zahtevali mikročipovanje životinja pre nego što pristanu na tretman, ne bismo imali toliko nečipovanih kućnih ljubimaca.

Prema statistikama, u Srbiji ima 850.000 pasa sa identifikacionim mikročipom. Procenjuje se da postoji barem isti broj pasa bez čipa, a da svi ti psi nisu lutalice. Mnogi od njih su poput Viktora, nemačkog poentera s početka priče. Njihovi vlasnici nisu svesni da se uprkos njihovim najvećim naporima nezgode svakodnevno dešavaju. Neko ostavi odškrinuta vrata, neustrašiva kuca kopa ispod ograde, i sve najbolje namere krenu naopako: ljubimac pobegne, nađe se na nepoznatom terenu i izgubi se. Ako nose ogrlicu i identifikacionu pločicu, velike su šanse da ćete ih dobiti nazad jer će neko od savesnih prolaznika primetiti psa bez vlasnika u blizini i pokušati da psa vrati kući. Stoga su, u slučaju  odvajanja, ogrlica i identifikaciona pločica sa imenom psa i vlasnikovim brojem telefona prva šansa za povratak vašeg kućnog ljubimca. Drugi je ID mikročip – dobar izbor za identifikaciju kućnih ljubimaca, koji uz pasoš kućnog ljubimca služi kao dokaz vlasništva. Čitanje mikročipa zahteva poseban skener, koji imaju veterinarske ordinacije.  Danas takođe postoje i mikročipovi s GPS lokatorima.

Očigledno je da samo kombinacija različitih identifikacionih sredstava može povećati verovatnoću da se nestali ljubimac vrati svom vlasniku. Glavna stvar je, međutim, način razmišljanja. Kada imate nešto dragoceno, trudite se da to i sačuvate: sigurno zaključavate svoj automobil, ne ostavljate ga širom otvorenih vrata sa ključem u motoru i spremnim za start.  Isto je, ili još važnije, sa vašim kućnim ljubimcima: učinite sve što je u vašoj moći da sprečite nesreću poput nestanka vašeg kućnog ljubimca. Naročito kada to nije veliki finasijski izdatak.

Pas Viktor je bio dovoljno srećan da naiđe na poštenu i iskrenu osobu koja je uložila sve napore kako bi Viktora vratila svojoj vlasnici. Iako veoma stresan, verujem da je ovaj događaj bio važna lekcija za vlasnicu psa i da je bar smanjio za jednu cifru broj vlasničkih pasa bez mikročipa.

Povezani tekstovi