Trbojevići su prava braća

Može li okrutnije - tek rođeni mačići ostavljeni u kesi zakačenoj za kontejner?! Gladni, žedni, promrzli, borili su se za vazduh... Da li je moralo tako da bude? Kada će vlasnici mačaka i drugih ljubimaca početi da brinu o svojim ljubimcima? Ostaviti ih u kesi i verovati da će se uvek neko naći da ih zbrine nije pravi put. Samo mali broj mačića preživi...

Pronašli ih u plastičnoj kesi zakačenoj za kontejner. Mačići stari samo sedam dana, neprogledali, sa hipotermijom – ostavljeni u kesi da uginu ili da postanu tuđa briga. Ko je ikada bio u takvoj situaciji zna kako je teško othraniti tako male mačiće… Jedu na svakih par sati, kao i sve bebe! I moraju da im se masiraju stomačići posle svakog obroka da bi se podstaklo varenje. Moraju da se utopljavaju, neretko i greju jer nemaju uspostavljenu termo regulaciju. Uz ogromne napore, i fizičke, i psihičke, i uz stalnu brigu uspeli smo da ih othranimo. I, mislili smo, srećno i udomimo!
Udomitelji koji su nam se javili su nam se učinili kao ozbiljni, odrasli ljudi. Predočili smo sve informacije o Slavku i Tačku, pripremili pisane preporuke, dobili usmena obećanja i uveravanja da se momci sjajno snalaze u novoj sredini… Sve do jednog dana!
Slavkova udomiteljka je nakon dva meseca otkrila da jedan od ukućana alergičan na mačiju dlaku. Ništa nerešivo, i ništa što nismo prethodno pitali (napomena: potencijalne udomitelje uvek pitamo za životne okolnosti, eventualne alergije na životinjsku dlaku, da li su svi ukućani saglasni za udomljavanje i slično).

PMP_Trbojevici_1
PMP_Trbojevici
PMP_Trbojevici_2

Postoje brojni načini da se život organizuje i u takvim situacijama. A, najbolje je već u startu podeliti ovakve informacije i ne čekati da prođu meseci nakon udomljavanja.
Tačkov slučaj je još gori – udomiteljka je nakon dva dana, bez našeg znanja, mače ustupila starijem članu porodice uz izgovor da ima brojne obaveze. Pa, imala je obaveze i pre udomljavanja?! Šta je moglo da se promeni za dva dana. Na naše insistiranje da Tačka vrati, uveravala nas je da je novi udomitelj, vitalni dekica od 70-ak godina, najbolji izbor za nestašnog Tačka. Naše dugogodišnje iskustvo nam govori da je stil života starijih ljudi približniji navikama starijih životinja. Mačići su nestašni, traže pažnju, često ne spavaju noću… Obišli smo Tačka u novom okruženju, potpisali novi ugovor o udomljavanju i dobili čvrste garancije da je Tačak našao svoj dom zauvek.
Ni tri nedelje nisu prošle, a prvobitna udomiteljka nas je pozvala i tražila da vrati Tačka „jer je prevelika obaveza za starijeg čoveka“. Napomenula je i da smo bili u pravu, da je sve tako kako smo rekli, i da sad (posle boravka u dva stana i kod dva udomitelja), Tačka treba vratiti.

Naravno da smo vratili kod nas i Slavka, i Tačka. I, naravno da smo se još jednom uverili u ljudsku bezobzirnost. Kakav je stres za životinju da se vozi tamo-amo, da menja ljude i okruženje, kakav je to problem za nas koji nemamo svoje prihvatilište i koji na mesto udomljene životinje donosimo novu, ugroženu životinju sa ulice – ove stvari ne brinu te kvazi-udomitelje. Najbitnije je da su se oni svog „tereta“ rešili! Ovakva (ne)dela ih ne čine nimalo boljim u odnosu na one ljude koji tek rođene mačiće ostavljaju u plastičnim kesama. Naprotiv, čine ih još mnogo gorim jer životinjama (a, i nama) daju lažnu nadu i onda se bez ikakvih emocija odriču jednog malog života.
Za Tačka je bila treća sreća – udomila ga je jedna divna Jelena, a Slavku je pružila dom naša Marina. Marina ga je i othranila i itekako zna koliko truda, ljubavi i posvećenosti je morala da uloži da bi Slavko preživeo.

Related Posts