Kad sam bila dete, svoje letnje raspuste provodila sam kod dede i bake. Naravno, imali su domaće životinje, pa i psa, baš kao i svako drugo seosko domaćinstvo. Još tada sam primetila da je većina pasa držana na lancu, najviše tokom dana, ali nisam mnogo razmišljala o tome. Sećam se da im je bilo dopušteno šetaju slobodno po dvorištu samo noću – uglavnom kako bi pazili na kuću i imanje. Vrativši se kući, u grad, videla bih mnoge napuštene životinje na ulicama na putu do škole – mazila bi ih, delila sa njima svoju užinu, ali se nisam o tome više brinula.
Sve se to promenilo pre tri godine kada je naša porodica dobila štene bigla. Svako štene je neodoljivo, izmamiće uzdah i osmeh i u najtežim trenucima. Kai je oplemenio naše živote, još više nas zbližio kao porodicu i naterao nas da na drugačiji način posmatramo napuštene životinje. Počela sam bolje da razumem izazove i svakodnevne bitke kroz koje sve životinje sa ulice prolaze ne bi li preživeli u, ponekad okrutnom, ljudskom svetu. U isto vreme, shvatila sam da živimo u društvu u kojem ljudi koriste SMS poruke kako bi prikupili sredstva za operacije koje su potrebne za spas života dece. U ovakvom društvu, većina napuštenih životinja je ostavljena da se bori sama za sebe. Boriti se i preživeti iz dana u dan. Svaki put kada bi izašla u šetnju sa svojim psom, nosila bih kesu sa hranom i vodom za napuštene životinje. Ali, nažalost to nije bilo dovoljno! Nailazila sam i na povređene i bolesne pse kojima je potrebna hitna nega. Spasila sam nekoliko uličnih pasa, odvela ih kod veterinara, lečila ih i platila im pansion. Čak sam uspela pronaći i trajni dom nekolicini. Ali shvatila sam da šta god da radim – nije dovoljno dobro da ih sve spasim. I shvatila sam da ne mogu sve sama, te da mi je potrebna pomoć drugih ljudi.
Tokom mog puta spašavanja susrela sam različite vrste ljudi koje bih mogla svrstati u tri kategorije:
- „Moja ljubav i saosećanje rezervisani su samo za mog psa“ vrsta ljudi;
- Osobe koje „vole i dele“ i koji veruju da je vrhunac njihovog napora komentarisanje ili deljenje posta na društvenim mrežama;
- Ljudi koji pomažu životinjama, ali od toga i zarađuju za život.
Zatim se moj put ukrstio sa Milom, koja se nije uklopila ni u jednu od mojih kategorija, jednostavno, zato što je ona jedinstvena. Mila već godinama vodi brigu o napuštenim mačkama i psima. Nije tražila, niti je dobijala bilo kakve donacije i pomoć sa strane. Uložila je svo svoje vreme i novac da pomogne životinjama kojima je to najpotrebnije – da im pruži dom, da ih izleči, nahrani i učini da se ponovno osećaju srećno. I sve to za oko 70 životinja. Tada sam odlučila da se pridružim Mili u njenoj misiji. Shvatila sam, a i sada sam svesna toga da, ako se udružimo u našim individualnim naporima i osnujemo udruženje – mogli bismo učiniti više za napuštene i ugrožene životinje i učiniti našu zajednicu i svet boljim mestom za život. Zajedno bismo mogli spasiti više pasa i mačaka, mogli bismo pomoći većem broju vlasnika da pronađu svog izgubljenog ljubimca i mogli bismo razmeniti naša iskustva sa drugima.
Baš kao što je Kai poboljšao naš život, mnoge divne životinje, spašene sa ulice, mogu učiniti život drugih porodica boljim, bogatijim i srećnijim. A, srećne porodice neminovno vode ka boljem i sosećajnijem ljudskom društvu.
